Moramo primetiti da je u Sunčevom sistemu, naša planeta najgostoljubivije mesto za život. Atmosfera, osim što nam obezbeđuje kiseonik, štiti nas od jonizujućeg kosmičkog zračenja, sadrži i tzv. gasove staklene bašte koji apsorbuju svetlost u infracrvenom delu elektromagnetnog spektra i time doprinose održavanju temperature na našoj planeti.

Koji gasovi spadaju u gasove staklene bašte?

Gasovi staklene bašte se međusobno veoma razlikuju po tome koliko su rasprostranjeni u atmosferi, kolika je njihova sposobnost da absorbuju i emituju toplotnu energiju (global warming potential), kao i po tome koliki je njihov životni vek. Još 1824. godine je Josef Furije utvrdio da bi Zemlja bila dosta hladnija ako ne bi imala atmosferu, a procenjuje se da bi umesto današnjih +15˚, prosečna godišnja temperatura iznosila b, što znači za 33 stepena niža.

Godine 1896. je Arenijus objavio svoj proračun globalnog zagrevanja koje je bilo povezano sa tadašnjom emisijom ugljen dioksida, i uzimajući u obzir tadašnje zagađenje vazduha koje je poticalo od sagorevanja uglja i drveta, Arenijus je pretpostavio da bi bilo potrebno između 2 000 i 3 000 godina da antropogena emisija ima veći uticaj na klimu. Ali Arenijus nije prevideo eksploziju industrije koja je usledila i koja je dovela do drastičnog povećanja koncentracije ugljen dioksida u atmosferi.

Više od gasova staklene bašte globalnom zagrevanju doprinosi vodena para, jer je najprisutnija u atmosferi, a na njenu koncentraciju ljudska aktivnost nema direktan uticaj. U pustinjama gde nema oblaka da zadržavaju toplotu, razlike u temperaturi između dana i noći su ogromne. U poređenju sa okolnim planetama, uslovi na Zemlji podržavaju život. Za razliku od Zemlje, Mars ima veoma tanku atmosferu, sačinjenu skoro u potpunosti od ugljen dioksida. Zbog niskog atmosferskog pritiska i nedostatka vodene pare i metana, na Marsu je efekat staklene bašte veoma slabo izražen, pa su pojedini delovi površine Marsa prekriveni ledom. S druge strane, atmosfera Venere je skoro u potpunosti sačinjena od ugljen dioksida i ima ga 154 000 puta više nego u atmosferi Zemlje, zbog čega je temperatura na Veneri oko 450°C.

Paradoksalno je da sa porastom temperature više vode isparava iz okeana, a taj višak ako je u obliku vodene pare može povećavati zagrevanje, ali ako vodena para kondenzuje i nastanu sitne kapi, onda su to oblaci a oni smanjuju zagrevanje jer smanjuju prodor sunčeve energije. Na kraju da li oblaci utiču na hlađenje ili zagrevanje zavisi od njihove debljine i visine na kojoj se nalaze. Opšti stav jeste da u trenutnim uslovima oblaci doprinose hlađenju Zemlje, ali u drugim okolnostima, oblaci bi podsticali zagrevanje. U svakom slučaju predviđanje konačnog ishoda je veliki izazov za naučnike koji pokušavaju da predvide buduće događaje. Neki klimatski modeli predviđaju da će doći do promene lokacije pojasa pustinja i pojasa intenzivnih padavina. Neki predviđaju da će obalske regije biti na udaru intenzivnih oluja dok će centralni delovi kontinenata biti sušni. Većina se slaže da će sa promenom klime doći do značajnih promena u kruženju vode na Zemlji.

Iza vodene pare sledi ugljen dioksid, koji se najviše pominje kao krivac za globalno otopljavanje. Istraživanja koja su prethodnih godina bazirana na ledenim glečerima odnosno, na direktnim merenjima koncentracija u vazduhu, pokazuju da je današnji nivo ugljen dioksida u atmosferi viši nego u prethodnih 650,000 godina. Ali tu nije kraj.

Neki industrijski gasovi imaju veliki potencijal za globalno zagrevanje (sposobnost da zadržavaju mnogo toplote - global warming potential), a na sreću se nalaze u atmosferi u malim količinama (sumpor heksafluorid). U poređenju sa ugljen dioksidom potencijal za globalno zagrevanje nekih industrijskih gasova je veći nekoliko hiljada puta (prema IPCC). Opasnost od industrijskih gasova ne treba zanemariti. Na primer, 80-tih godina su proizvođeni prozori između čijih se stakala kao izolator postavljao sumpor heksafluorid. Ti prozori su imali izvanredne sposobnosti da toplotno izoluju prostor, ali danas su prešli polovinu svog tehničkog života i preti opasnost da će ovaj gas uskoro izlovati našu planetu kada pređe u atmosferu. Ugljen dioksid živi u vazduhu svega 30-95 godina, a sumpor heksafluorid, gas koji se koristi za izolaciju živi 3200 godina i ima 16 000 puta veći potencijal od ugljen dioksida za globalno zagrevanje, a koristi se u elektronskoj industriji, medicini i za proizvodnju prozora. Hlorofluorougljenici su grupa jedinjenja poznatija kao freoni, čija je upotreba za rashladne uređaje zabranjena jer uništavaju ozon.

Iako antropogene emisije doprinose sa 6-8% ukupnoj koncentraciji ugljen dioksida u atmosferi, glavni problem je taj što je taj doprinos vezan za iskopavanje fosilnih goriva i mobilizaciju i upumpavanje nove količine ugljen dioksida u atmosferu. Na sreću, porast ukupne količine ugljen dioksida na Zemlji ne prati količinu koja se oslobađa iz antropogenih izvora. Naime, procenjuje se da količina koja stigne u atmosferu iz antropogenih izvora se može delom (oko 56%) neutralisati fotosintezom ili rastvaranjem u okeanima, ali delom (44%) utiče na porast ukupne količine ugljen dioksida u atmosferi. Dakle, srećom Zemlja ima izvesni potencijal da neutrališe štetna dejstva.

Tekst napisala:

prof. dr Svetlana Stanišić, profesor na Univerzitetu Singidunum