U savanama južne Afrike i Amerike, postoji drveće koje vodi tajni život ispod zemlje. Sa većinom grana i deblom, koje je bezbedno ušuškano ispod zemlje i samo par grančica sa lišćem vidljivih slučajnim prolaznicima, ovo drveće je skoro neuništivo i može živeti i do 10 000 godina. Iako izgledaju siromašno, savane tokom kišnih sezona mogu proizvesti više biljne mase nego šume, a većina biljaka je jestiva. Stoga, utočište u savanama nalaze slonovi, nosorozi i velike mačke, koje su iščezle u drugim krajevima sveta. Brojna su pitanja da li je previše svetlosti ili nedostatak vode doveo do nastanka ovih ekosistema, ali je najverovatnija naučna hipoteza da su savane nastale nakon velikih požara, a da taj mehanizam koriste i danas za širenje svoje površine. Stvarajući veliku količinu zapaljive biomase dovode do nastanka velikih požara, u kojima nestaju okolne šume, a prostor se oslobađa za savanske ekosisteme. Savane, dakle, primenjuju tajno oružje za osvajanje novih teritorija. Biljke u savanama su tzv. C4 fotosintetizeri, što znači da stvaraju stabilan produkt fotosinteze u vidu malata, koji sadrži četiri atoma ugljenika i omogućuje mnogo učinkovitiji proces fotosinteze nego kod C3 biljaka, kakva je većina vrsta šumskog drveća. Pojedine drvenaste vrste u savani razvile su dodatno tajno oružje, kako bi preživele velike požare koje same izazivaju, a to je život ispod zemlje. Možda bi ovaj evolucioni mehanizam mogao biti spas za prašume od negativnog uticaja antropogenih aktivnosti. 

Kandukuru Nagarjun from Bangalore, India, CC BY 2.0 <https://creativecommons.org/licenses/by/2.0>, via Wikimedia Commons

Žirafe u savanama tragaju za stablom akacije – poznatim kao „drvo kišobran“, koje bi bilo pogodno za njihov obed. „Kišobran“ nije oduševljen ovom namerom žirafa i vešto se bori. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze, preskočivši priličan broj stabala i nastavljajući ručak tek posle oko sto metara. Obršćena akacija ispušta gas – etilen kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad. Žirafe znaju za tu igru i zato se upute dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar, jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu. Kišobran ima tajno oružje, ali je neophodno da ga neprestano inovira, kako bi neprijatelj uvek bio zbunjen i nepripremljen.  

Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smrče ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi. Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima. Uprkos sporosti, pojedini delovi stabla sarađuju. Ako se koren suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom stablu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu. Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće, lučenjem materije koja privlači insekte, može planski prizvati predatore. Brestovi ili borovi se, na primer, obraćaju malim osama, koje polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč. Vrbe proizvode, kao sredstvo odbrane, salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na ljude. Čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina. Brojni su drugi primeri samoodbrane drveća, ali je potrebno vreme. Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. 

Benny Trapp, CC BY 3.0 <https://creativecommons.org/licenses/by/3.0>, via Wikimedia Commons

Druga šumska stvorenja, takođe, poseduju različita tajna oružja. Jedno od njih je i kriptična obojenost, sposobnost pripadnika nekih vrsta da se svojom bojom i oblikom tela uklope u okolinu. Najpoznatiji primer je kameleon, ali brojni su primeri šumskih insekata koji koriste ovo ili neko drugo tajno oružje kako bi došli do plena. Ima i „lažnjaka“, kao i u svetu ljudi. Neki od njih imitiraju predstavnike nekih drugih opasnih vrsta, kako bi oterali neprijatelja od sebe ili došli do plena koji se uplaši njihovih lažnih sposobnosti. Mimikrija, opevana još 1985. godine u pesmi „Tatoo“ grupe „Ekatarina Velika“, inspiracija pronađena upravo u svetu životinja. Svi ovi primeri nam potvrđuju da tajno oružje postoji, skriveno u svetu prirode koji nas okružuje.

Tekst napisala:

Jelena Milovanović,

profesor na studijskom programu Životna sredina i održivi razvoj na Univerzitetu Singidunum